Копаоник, највећи планински масив у Србији, пружа се правцем од северозапада ка југоистоку у дужини од око 80 км, досежући у средњем делу ширину од око 40 км. Највиши део на Копаонику је пространа површ Равни Копаоник, око које се диже Суво Рудиште са највишим врхом планине-Панчићев врх (2.017 м). Снег пада од краја новембра и задржава се до маја, односно просечно 159 дана годишње. Вулканска активност и пробоји врелих минералних растопа изазвали су промене на околним стенама и тако је настала "Копаоничка рудна област" са великим бројем рудника, у којима су се копали гвожђе, олово и цинк.

Због својих природних вредности, 1981. године Копаоник је проглашен за национални парк. Национални парк Копаоник обухвата површину од 11.810 хектара и по броју ендемичних врста представља један од најзначајнијих центара биодиверзитета ендемичне флоре Србије. Значајни ендеми и реликти на Копаонику су чуваркућа, копаоничка љубичица, Панчићева режуха, српски лан, Панчићев вијук, рунолист и др. Изузетну пажњу на подручју Копаоника заслужује богатство животињских врста, од којих се издвајају сури орао, сиви соко, шумска сова, планинска шева, крстокљун, сиви пух, буљина, дивља мачка, срна и друге. Планину Копаоник нарочито атрактивном чини препознатљив пејзаж са густим четинарским шумама (смрча и јела) на вишим деловима и мешовитим буковим и храстовим шумама, по странама Копаоника, пашњаци, ливаде, као и истакнути планински врхови са којих се пружа поглед до Шар планине, Комова и Старе планине. Преко целе године нуди идеалне услове за активан одмор и представља наш највећи и најпознатији скијашки центар. На простору Равног Копаоника налази се велики туристички центар, са бројним смештајним капацитетима, системом ски стаза, жичара и осталом туристичком инфраструктуром. Други туристички центар налази се код села Брзеће, на источној падини Копаоника.

Историјски значај копаоничке области као средишта српске средњовековне државе обележавају остаци утврђених градова на висовима у предгорју централног масива (Звечан, Козник, Маглич), рударских насеља (Стари трг, Ново брдо), цркве и манастири (Градац, Павлица, Студеница, Жича, Сопоћани), задужбине српских владара, који се налазе у подножју копаоничког масива.

Голија је највиша планина југозападне Србије. Питома, богата шумом, ливадама и пашњацима, простире се у облику латиничног слова С, дужином од 32 км. Симбол Голије представљају реке Моравица и Студеница. Пробијајући се кроз планину, од изворишта до ушћа, Студеница је дубоко усекла корито у уску долину са неколико мањих и краћих клисура. Најдубља се пружа од Бажалског крша до испод ушћа реке Савошнице у Студеницу. Њена десна притока Изубра, са живописном клисурастом долином обраслом високом буковом и мешовитом шумом, у доњем току крије три водопада укупне висине око 20 метара. Низводно, километар пред ушће, гради велики број слапова и букова. Речне долине раздвајају узвишења различитог облика и величине, често засечена серијом површи и тераса. Највиши врх Голије је Јанков камен (1833 м). Са њега, али и са Црног врха (1725 м), Радуловца (1785 м) и Бојевог Брда (1748 м) пружа се изузетан видик на пространства голијских шума, пашњака, ливада, али и даље на врхове Копаоника и обрисе Комова и Проклетија. Голија је једна од малобројних планина у Србији на којој су евидентиране, али не и поуздано утврђене глацијалне појаве. Она слободно може носити епитет ваздушне бање, у којој се разликују три климатска реона. Долински са брдским, обухвата просторе до 700 м н.в, а карактерише са умерено континенталном климом модификованом утицајем околних планина. Прелазни, обухвата просторе између 700 и 1300 м н.в., са дугим и оштрим зимама и кратким, свежим летима. Зиме су са доста снежних падавина, а лета са топлим данима и свежим ноћима. У сливу Голијске Моравице током целе године дува северац, који с једне стране доприноси да и у топлим летњим данима нема великих врућина, а зими, кад је интензивнији, доприноси стварању сметова. Крајем зиме и почетком пролећа јужни ветар убрзава топљење снега.
До сада је на Голији забележена 1091 врста живога света. Међутим, не треба занемарити ни податке о констатованих 117 врста и варијетата алги, 40 врста маховина, 7 врста лишајева и 75 врста гљива. Као што свако подручје има свој симбол и своје обележје, за Голију се слободно може рећи да је царство планинског јавора који овде гради своје најлепше и најочуваније лишћарске и лишћарско-четинарске шуме. Са аспекта заштите планинског јавора и његових заједница, од великог значаја је чињеница да је ова врста преживела ледено доба и да је у свом изворном облику данас фрагментарно очувана. Због присуства 95 врста птица Голија је један од веома важних планинских орнитолошких европских центара. Њихово присуство у различитим типовима станишта, показује колико је разноврстан свет птица.

Јеж, алпска ровчица, слепо куче, пух лешњикар, ласица, мрки медвед и вук само су неке од 22 врсте које су установљене на Голији. Од врста чији је лов дозвољен у оквиру ловишта Чемерница, Грабовица и Голија ту су срна, дивља свиња и зец. Уз ласицу за коју је установљена трајна заштита на основу Закона о ловству, са аспекта заштите, и то као природне реткости значајно је још 9 врста, међу којима су и вук, сиви пух, веверица и мочварна ровка. Због изузетне очуваности изворних природних (многобројни извори, развијена густа речна мрежа, разуђен рељеф, плодно земљиште, богат и разноврстан биљни и животињски свет), али и културних вредности, на предлог Завода за заштиту природе Србије, МАБ/УНЕСKО комитет; у оквиру Парка природе Голија прогласио је Резерват биосфере Голија-Студеница, површине 53.804 ха.

Бокови општине Рашке према истоку и западу испуњавају планински терени чијин огранци се благо спуштају ка Ибру. По средини је теснац долине Ибра, нарочито ка Ушћу и Лепосавићу, док се између њих могу издвојити мање равнице у подручју Гњилице, на левој обали Ибра и Баљевачка равница, Варевско и Рватско поље. Гњиличка равница захвата површину од 87 ха. Западни пад поља је окренут ка Ибру и има нагиб на око 3%. Варевско поље је 3 км од Рашке низ Ибар, с његове леве стране. Рватско поље налази се на десној обали Ибра, заузима поврсину од 102ха. и углавном је равно, удаљено је 5 км од Рашке.

У рељефу општине Рашка јасно су изражене три морфолошке целине: зона котлинског дна, котлински обод и  планинска зона. Зону котлинског дна чине две целине: прва је алувијална раван Ибра и његових притока, а другу целину чини терасни и долински рељеф Ибра и његових притока. Котлински обод чине усечене терасе некадашњег Рашко Баљевачког језера.

Планинску зону чине падине изнад 900 м надморске висине. Рашчанско подручје је изразито планинско, јер 88 % територије се налази изнад 500 м надморске висине. У овом подручју налази се и Национални парк Копаоник са највишим врхом (Панчићев врх) од 2.017м, као и планина Голија, највиша планина југозападне Србије. У рељефу општине Рашка посебно се истичу речне долине које дубоко улазе у брдовите пределе планинских огранака Копаоника, Голије и Рогозне.Тако је у првом реду долина реке Рашке на чијој се десној обали налази равничарски појас села Панојевића и равничарска површ села Супња. Шире долине су изградиле и реке Брвеница, Трнавска и Јошаничка река. Територија општине Рашка је богата стајаћим водама и минералним изворима.